Sažeta istorija rakije šljivovice u Srbiji

author 03.10.2021.
single post picture
Majstori kažu da ukus rakije pre svega zavisi od zemlje na kojem stablo šljive raste i recepta po kojem se pravi. U Srbiji se proizvode i mnoge druge vrste rakija, ali se za pravu domaću ipak smatra Šljivovica.

Šljivovica je rakija sa kojom se u Srbiji nazdravlja. Ona je nacionalno alkoholno piće u našoj zemlji. Služi se u specijalnim malim čašama tzv. čokanjčićima. Specifičnog je mirisa i ukusa, treba je probati i uživati u njenim čarima jer nastaje kada se okupe prodica i prijatelji koji uz meze, dobro raspoloženje i muziku prave ovo čuveno piće. Samo od zdravih plodova šljive dobija se prava srpska šljivovica, što se često ističe kao jedna od glavnih karakteristika ovog pića.

Većina seoskih domaćinstava pravi rakiju na stari, proveren način. Ostavljaju je da odstoji, iznose je za krsnu slavu, rođendane i druge proslave. Što duže stoji, rakija postaje sve bolja, pa se često u kući, za posebne prilike, čuva par flaša koje su stare i po nekoliko decenija.

Šljivovica je, zahvaljujući recepturi, postala prvi zaštićeni srpski brend sa geografskom odrednicom. Od 2015. nalazi se i u registru Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Kada je sve počelo?
Polovina 15. veka se uzima za početak upotrebe žestokih alkoholnih pića u Srbiji, ali ne postoji podatak o tačnom vremenu.

Vladari iz doba Nemanjića imali su na svojim dvorovima lekare koji su se bavili destilacijom i time proizvodili nešto što podseća na današnju lozovaču, komovicu i travarice. Ovi proizvodi su korišćeni u svrhe lečenja, a tek mnogo decenija kasnije kao piće koje popravlja raspoloženje.

Sa dolaskom Turaka pijenje vina i pečenje rakije se nastavilo. Iako su se kafa, alkohol i duvan smatrani porocima, nije bilo uspešno odvraćanje ljude od tih sitnih zadovoljstava. Dolazak muslimana nije doneo velike promene u alkoholnoj tradiciji, pa su samim tim Hrišćani nastavili da gaje vinograde, peku rakiju, da se okupljaju po krčmama.

Reč rakija javlja se u 16. veku i potiče od turske reči raki. Prvi, do sada poznat, pisani pomen u kome se javlja reč rakija potiče iz 1612. godine.

U 18. veku dolazi do većih promena. Prva promena je da započeto pravljenje rakije od voća. Turci su doneli na Balkan i mnoge vrste voća koje su imale idealne uslove za rast: šljive, breskve, kajsije, kruške, dinje, lubenice. Zato se seljaci dodatno usmeravaju ka pečenju rakije od voća i ona je vremenom postala piće bez kojeg se ne može. Druga promena bila je uvođenje bakarnih kazana koji su i dan danas neprevaziđeni za pečenje rakije.

Istorijski podaci govore i o manastirima koji su imali kvalitetnu opremu za pečenje rakije. Na primer fruškogorski manastiri su imali prostrane šljivake, vinograde, kazane i usavršavali su pečenje rakije šljivovice. Međutim, nisu se svi preorijentisali samo na šljivu. Sremski Karlovci su nastavili sa tradicijom proizvodnje vina, a od komine vinskog taloga prave manje količine komovice. Što se domaćinstava tiče, nisu svi posedovali kazane zbog cene i poreza, pa su se ljudi snalazili oko pečenja na bilo kojem drugom mestu gde je bilo kazana.

U prvoj polovini 19. veka rakija je postala ne samo uživanje već i potreba ljudi, pogotovo ustanika koji su je videli kao saveznicu za prevazilaženja teških momenata u životu. Zbog ratovanja, voćnaci su vremenom zapostavljeni ali prirodni uslovi su bili veoma pogodni za poludivlje voćarstvo. Odlaskom Turaka 1830. broj šljivika počinje da se povećava.

Sredinom 19. veka vino i rakija su i dalje bili među najpopularnijim pićima. Vino se služilo tokom obreda, a komovica je služila kao lek za mnoge bolesti. Tokom godina rod šljiva je je bio bolji ili lošiji pa je tako i rakija pečena od bilo kog voća, mešana sa šljivom. Neke od njih zabeležene u to doba su: komadara – od hleba, prepečenica, kruškovica, karanfil-rakija itd. Potražnja za rakijom je bila toliko velika da skoro ništa nije izvozilo! Tek od 1860. godine počinje više da se izvozi, ljudi se udružuju i peku rakiju na veliko. Najviše se izvozila u tadašnjoj Turskoj, današnjoj Bosni, ali i delom u Austrougarsku.

Sa unapređivanjem obrazovanja, seljaci počinju da se sve više interesuju o primeni savremenih tehnologija za pečenje rakije i počinju da upotrebljavaju moderne materijale u proizvodnji. Rakija se pekla od dunja, kruški, kupina, malina, dudinja i oskoruša. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine, iz Srbije je predstavljena osim vina, suvih šljiva, jabukovače i pet vrsta rakija – šljivovica, komovica, kruškovača, trešnjevača i klekovača.

Krajem 19. veka evropske vinograde je zahvatila opaka bolest filoksera koja je uništila i srpske vinograde. To je uslovilo nestašicu komovice, ali i veću potražnju za drugim vrstama rakije.

Početakom 20. veka, seljaci su počeli da se okreću novim tržištima, Makedoniji i Vojvodini. Sa razvojem železnice i drumskog saobraćaja, seljaci počinju da putuju i sami prodaju rakiju. Veći je i izbor rakija.

Nakon II svetskog rata, država je u prvi plan stavila industriju, a poljoprivredu gotovo zanemarila. Seljaci su počeli da se udružuju u zadruge i zajedno prerađivali voće.

Vremenom su osnovana velika preduzeća (NAVIP, Rubin, Vino Župa, Krajina vino i dr.) koja su se bavila otkupom voća i rakije. U početku su se svi bavili otkupom već ispečene rakije, što je dovelo do proizvoda neujednačenog kvaliteta. Izvoz na Zapad zahtevao je i da rakije budu standardizovane i tipizirane, te su pažljivijim nadzorom postignuti izvesni rezultati. Pića su se izvozila uglavnom u Nemačku, Francusku, Belgiju, SAD, Kanadu i Australiju. Tako je srpska rakija postala poznata širom sveta. I pored velikih kompanija, seljaci su i dalje nastavili da peku rakiju, najbolju čuvajući za sebe a ostalo prodavali državnim otkupljivačima.

Poslednjih nekoliko decenija srpska rakija, kao proizvod i brend, doživljava procvat. Sve više se ceni tradicionalna proizvodnja rakije u destilerijama koje imaju istoriju dugu nekoliko generacija. Percepcija je da rakija nije više samo piće, nego hedonizam. Uz rakiju se nazdravlja u svakoj prilici, traže se one koje su poznate kao “domaćinske” rakije, proverenog kvaliteta i poznatog imena. Čak i turisti traže poznate destilerije na mapi kako bi probali najpoznatije srpsko piće.

Podrum Lukić je nastavio tradiciju dužu od jednog veka zbog želje da pravi rakiju od šljive koju ćete rado piti u društvu porodice i prijatelja, koja će Vam popraviti raspoloženje, biti podrška u životnim uspesima i izazovima, koja će prijati zdravlju, sa kojom će te sa ponosom nazdravljati.

single post picture
Popijte rakiju staru deset godina
Ponos i zaštitni znak Podruma Lukić jeste rakija stara deset godina – DEKADA. Predstavlja kupaž rakija od šljiva ranke i požegače. Najstariji destilat u DEKADI je iz 1997.god. i ova rakija je dokaz da je potrebno vreme da se razvije jedinstvena aroma plemenite srpske hrastovine sljubljene sa odabranim destilatima šljive.
single post picture
Kakva je ta jedinstvena aroma?
Posetite nas u gazdinstvu Lukić i probajte Dekadu. Saznajte zašto je Dekada na svim sajmovima i ocenjivanjima dobijala veliku zlatnu medalju za kvalitet.

Pored DEKADE imamo i prepečenicu staru tri godine – kupaža rakija od šljive ranke, požegače i čačanke rodne, kao i voćne rakije od dunje, kajsije, kruške Vilijamovke, jabuke i loze. u junu 2021. god. zlato i pehar na manifestaciji srpske rakije je osvojila naša Dunja Barrique.

Gazdinstvo Lukić se nalazi u selu Babajić kod Ljiga, nadomak banje Vrujci i banje Ljig, 80km od Beograda.

Kada nas posetite, možete pijuckati naše rakije uz zakusku. Sva hrana je iz našeg domaćinstva. Jedite toplu, mekanu i mirisnu domaću lepinju uz kremast beli sir, kajmak, kulen, kobasicu, šunku, pršut i slaninu. Probajte više vrsta kozijeg kačkavalja i sočnu koziju pavlaku iz domaćinstva koje se nalazi na planini Rudnik.

Posetu zakažite na broj telefona: 064/15-14-624 ili imejl na adresu: office@podrumlukic.rs

Željno Vas očekujemo da podelimo kvalitetnu rakiju šljivovicu i ukusnu hranu u mirnom ambijentu koji podmlađuje dušu i telo.

Mihajlo Nikolić Cvetam
single post picture